Tor des Geants - Trka Divova

TOR je ultra-trail trka smeštena u Dolinu Aoste, italijanski alpi dužine 330km sa 25.000 metara visinske razlike. Cilj i start je u Courmayeru, skijaškom centru ispod vrha Mon Blan. Limit za završetak trke je 150 sati.

Svake godine 900 trkača dobije priliku da pokuša završiti jednu od najtežih trka na svetu. Pošto se prijavi više od 3000 ljudi mesta se izvlače lutrijom i uz volju potrebno je dosta sreće. Izvlačenje se obavi krajem februara i ostaje dovoljno vremena za pripremu jer je trka početkom septembra. Pre nego sam izvučen za TOR već sam prijavio 100 milja Istre (170km trail) u aprilu, HalfIM Kotor u maju, moj prvi Ironman Klagenfurt u julu. Pripreme sam počeo dosta kasno, od januara do aprila sam ukupno imao 25 sati treninga i to uglavnom na traci za trčanje. Na 100 milja Istre sam otišao prilično nespreman znajući da je mogu završiti bez puno treninga u limitu jer mi je to bio četvrti put. Posle Istre dolazi sredinom maja HalfIM Kotor, odmah po povratku sa Istre krećem voziti bajk i trčati sada vec ozbiljnije 1 ili 2 puta dnevno sa dužim treninzima vikendima. Prolazi Kotor i ceo jun se pripremam za Ironman Klagenfurt trenirajući po par sati dnevno (plivanje-bajk-trčanje) najviše vikendom kada su treninzi znali trajati i po 8 sati. Nakon uspešno završenog IM i kratkog odmora od dve nedelje sa laganim trenizima polovinom jula putujem na Žabljak da krenem pripreme za TOR na Durmitoru. 20 dana Durmitora podredio sam jednom tipu treninga, otrčim par kilometara od Žabljaka do ispod Bobotovog kuka (vrh 2500m), nađem pogodan uspon da na 1km dužine ima 250m uspona i radim ponavljanja hodanje uzbrdo, trčanje nizbrdo dok imam snage. Trenizi uglavom u trajanju od 4-7 sati a glavni cilj je bio ubaciti u noge što više visinske razlike.

Nakon Durmitora sam odradio jos par kratkih treninga u Subotici i Beogradu, 15 avgusta odlazim na more i prekidam sa treninzima planirajući se narednih 20 dana do početka trke samo odmarati i nakupiti dovoljno energije da mogu izdržati 6 dana TOR-a. Dve godine ranije kada sam odustao na TOR-u trenirao sam do pred sam put, nisam imao dovoljno visinske razlike u nogama, otišao sam umoran i već nakon 24 sata shvatio sam da nisam dorastao. Zato sam ovaj put rizikovao sa dugim odmorom znajuci da za jos 20 dana treninga u ravnici ne mogu podići formu toliko da mi više koristi nego 20 dana odmora. Pri odmoru mislim na puno sna, dobru ishranu i gomilanje energije. Na putovanje u Italiju kreće nas četvorica, moj brat Jovan, Dalibor, Jovica koji isto učestvuje ali on je za razliku od mene koji sam krenuo da završim ide da se trka i bori za visok plasman. Krenuli smo u četvrtak planirajući stići u grad Aostu glavni grad regije do 22h, odmarati ceo petak znajući da nas u subotu ceka višesatno stajanje u redu za preuzimanje startnih brojeva i kontrolu obavezne opreme koja je prilično rigorozna jer svakom trkaču organizatori ne daju startni paket dok nisu proverili sadržinu i kvalitet njegove opreme. U subotu iz grada Aoste odlazimo u 40 minuta vožnje udaljen Courmayeur gde je start trke i mesto gde se preuzimaju startni paketi.

U startnom paketu dobijamo startni broj, narukvicu sa čipom, torbu u koju trebamo napakovati potrebne stvari za trku jer će nas ta torba čekati na svakom većem ček pointu koji su raspoređeni na oko 50km i GPS uređaj da nas organizatori mogu lakše locirati. U mom slučaju sadržaj torbe nije previše bitan jer celo vreme trke imaću pratnju koja mi na pristupačnim ček-pointima može dati bilo šta od hrane do opreme. Završavamo, odlazimo na večeru i vraćamo se nazad u Aostu da spakujemo stvari i ranije krenemo na spavanje. Naravno od spavanja nema ništa, uzbuđenje je preveliko i većinu noći provodim gledajući TV.  Stiže i dan trke, nedelja 9. septembar, ustajemo oko 7h, proveravam još jednom opremu i odlazimo na esspreso i pecivo. Završavamo doručak, vraćamo se u smeštaj, tuširanje, mazanje krema na osetljive delove protiv ojeda i na stopala protiv žuljeva, oblačenje i krećemo kolima na 35km udaljen start trke. Na trku treba doći sat ranije i ući u ograđen prostor gde kontrolišu još jednom narukvice sa čipom i startne brojeve i tu čekamo start. Atmosfera karnevalska, ljudi sa svih strana sveta, svi se guraju uz ogradu sa željom da uhvate bar malo hladovine. Spiker odbrojava prvo minute, na kraju kreće odbrojavanje sekundi i trka počinje. Ceo grad je izašao napolje praveći buku sa autentičnim zvonima i formiraju špalir kroz ceo grad. 

2 kilometra kroz grad i dolazimo do suženja gde kreće singl-track (staza za jednog čoveka) i penjanje ka prvom od tridesetak vrhova na trci. 1700 metara uspona na 8km dužine, i onda spust 1500 metara na 7km dužine, dovoljno da znam na čemu sam. Pratim tempo ostalih učesnika uzbrdo, nizbrdo se širi put, odlično mi ide, bez puno napora obilazim dosta trkača. 

Ubrzo dolazi prva kontrolna merna stanica, tu me čekaju Dalibor i Jovan, govore mi kako odlično izgledam što bi svakako rekli i da nije tako. Kažu Jovica je došao među prvima i da odlično ide. Sve je kako treba.

Sledeća etapa je 17.5km sa 2500+ (savladavanje 2500 visinske razlike) i 1100- (ukupno 1100 metara visinske razlike nizbrdo). Nakon toga jos jedna 14km sa 600+ i 1650- stižem na prvi veliki ček point (Valgrisenche 50km) gde me čeka torba sa opremom. 

Ponedeljak 2 sata jutro, konstantno osećam mučninu u stomaku i jedva jedem malo pirinča, dosta veliki puls i jak tempo u kombinaciji sa velikom visinom čine svoje. Premazujem noge kremom protiv žuljeva, uzimam nove čarape i nastavljam dalje. Sada sam na 50km i 5 sati ispred limita. Dovnoljno da bar o limitu ne razmišljam. Nastavljam dalje nakon 1 sat odmora znajući da me čeka 55 najtežih kilometara na trci sa preko 5000+ metara uspona. Tri vrha i prevoja na 3000+ metara nadmorske visine. Noć prolazi dobro bez problema osim blage mučnine u stomaku, jedem samo pirinač, pijem vodu i malo kokakole. Sve vreme od pocetka trke redovno uzimam elektrolite. Za 4 sata dolazim na sledeći ček-point i tu kreće penjanje na Colle Entrelor (3007 m). Kada sam došao do 2500m visine kreću problemi sa disanjem, mučnina se povećava, hvata me visinska bolest, maksimalno smanjujem tempo i lagano napredujem, čim sam se popeo krećem trčati nizbrdo da se što pre spustim tih 10km do sledećeg ček-pointa Eaux Rousses 82km na bezbednih 1650m nadmorske visine gde sam dve godine ranije odustao oko 17h. Dolazim dole, gledam na sat 13h, 4 sata bolje vreme nego pre dve godine kada sam odustao, blaga mučnina ali ostalo je sve kako treba. Tu me osim Dalibora već 8 sati čeka i Jovica koji je zbog problema sa visinskom bolesti odlučio odustati, tera me da pojedem malo nekog gigantskog pirinča i lagano nastavljam dalje ka najtežem usponu na trci.

12km sa 1900+, vrh na 3300 metara nadmorske visine, 5 sati konstantnog penjanja, od 3000-3300 visine nema ništa, kao da sam na marsu, većina trkača koji dolaze iz nižih predela tu hvata visinska bolest i jedva se kreću. Nekako prevaljujem vrh i lagano trčim nizbrdo do sledećeg ček-pointa. Noge su odlično, bez problema trčkaram po dosta tehnički teškom terenu i znam da je najgore prošlo.

Oko 22h ponedeljak veče dolazim u Cogne na 102km, veliki ček-point, 8 sati pre limita, idealno vreme da pokušam spavati. Tuširam se, presvlačim, jedem oprezno plašeći se mučnine koja je spustom na manju visinu nestala, odlazim na spavanje ali nema šanse da zaspem. Ležim tako par sati i nakon 3 sata ustajem bez minuta sna, jedem još jednom, potrošio sam 5 sati rezerve i ostaje mi jos 3 viška preko limita a nisam spavao.

Dolazi lakši deo trke, od Cognea 102km ima oko 1800+ do sledećeg vrha i onda dug spust do Chardonney 130km gde me prema dogovoru čeka pratnja. U 12h utorak stižem u Chardonney na 130km, prilično gladan i tu me čeka mekdonalds, sutlijaš i prvi put od početka trke jedem kako treba.

Odatle nastavljam spust ka Donnasu na 149km, najnižoj tačci na trci i stižem oko 16h30m utorak skoro 10sati pre limita. Maksimalno sam forsirao nizbrdo znajući da samo tako mogu napraviti zalihu vremena. Iznenađujem i pratnju, stižem pre njih, uzimam torbu, odlazim na tuširanje. Opet mekdonalds, jedem i pijem sve što mi padne šaka, oblačim se i ne planiram pokušavati spavati jer je u ček-pointu dosta velika buka.  Dva sata ukupno zadržavanje i u 18h30m nastavljam dalje.

Sledeća etapa je penjanje sa 300 metara na 2200 visine ka vrhu Refuge Coda 166km (2224m nmv) stižem oko 2h30m sreda i tu se odlučujem na spavanje u planinarskom domu. Ležem na drvene klupe i prvi put na prekide spavam 2 sata koliko je dozvoljeno zadržavanje na toj vrsti okrepne stanice, kradem malo vremena na toplom i ukupno se zadržavam 2.5 sata i oko 5h jutro sreda nastavljam dalje. Jos 3,5 sata i stižem na sledeću kontrolnu tačku Rif. Lago 172km i nakon još 6 sati hodanja stižem u Niel 187km u 15h20min sreda. Kratko se zadržavam, stopala su mi već prilično u žuljevima, ostalo je još oko 13km do velike okrepne stanice od čega je 4km penjanja nekih 800 metara i onda spust do Gressoneya na 200km gde me čeka pratnja. Prelazim tih 13km za oko 4 sata i dolazim u veliku okrepnu stanicu u 20h sreda samo 3 sata pre limita. Tuširam se, presvlačim, zakazujem medicinsku pomoć zbog žuljeva, lista je desetak ljudi pre mene duga, jedem i ležem na tribine blizu mesta gde medicinari rade i pokušavam spavati dok moji pretioci čuvari dežuraju da me slučajno ne prozovu. 

Nakon dva sata u 22,45 me prozivaju, sledećih 25 minuta prolazi u bušenju i previjanju žuljeva.

Nakon dva sata u 22,45 me prozivaju, sledećih 25 minuta prolazi u bušenju i previjanju žuljeva.

Završavam, jedem još jednom i u 23.45 nastavljam dalje 1h i 15 minuta pre limita predviđenog za napuštanje okrepne stanice. Istopio sam sve vreme koje sam nakupio prethodnih dana i više nemam prava na duge odmore. Bar sam koliko toliko sredio noge. Trku sam započeo u Hoka EVO Mafate patikama u kojima sam većinom trenirao. One imaju odlican Vibram đon sa fenomenalnim gripom pogodnim za sve vrste terena. Ali nakon 3,5 dana i dosta trčanja po hrapavom kamenu gripa skoro da nije ni bilo i počeo sam se klizati na vlažnom terenu.

Umesto njih uzimam Hoka Mafate Speed 2, ista vrsta đona ali gore tvrđa patika sa puno više zaštite. Sada sam na 200km i do kraja ima jos 130km. Kreće uspon sa 1500m na 2800m, noć je jako hladna, sve mi je teže kontrolisati misli i krećem se svađati sa zamišljenim "englezom" koji hoda pored mene i ubeđuje me da stanem i zaspem tu gde jesam. Shvatam da dalje ne mogu, na 2/3 uspona nailazim na napuštenu kamenu kuću gde se nekada držala stoka, ulazim unutra, vadim astro foliju, prekrivam se što vise mogu ali koliko god mi se spavalo 5 minuta ranije sada ne mogu zaspati. Ukupno sam tu proveo 35 minuta dok me nije počela hvatati hipotermija, ustajem i krećem jako hodati uz ostatak uspona da se zagrejem. Za sat vremena sam bio na vrhu, krećem silazak ka Champoluc-u 223km i za dva sata u 6h20m četvrtak stižem. 

Pratnja me opet čeka, jedem i odlazim na spavanje u veliku salu sa poljskim krevetima.

Pratnja me opet čeka, jedem i odlazim na spavanje u veliku salu sa poljskim krevetima.

Nalazim mesto pored prozora, prekrivam se ćebadima ali opet imam problema da zaspem jer oko mene svi hrču, jauču, neki se presvlače, neki bude i tako u krug. Ustajem bez spavanja u 8h30min, oblačim, uzimam malo hrane i nastavljam dalje. Sada sam na 222 km. Sledeći veliki ček-point je za 17km, uspon od 1500+ i toliko spusta. Prelazim to za 6h30m i u 15h četvrtak stižem u Valtournenche koji se nalazi na 240km. Stigao sam 4 sata pre limita. Tuširam se, presvlačim, sređujem žuljeve i izlazim napolje da jedem.

Veliki obrok ponovo iz mekdonaldsa, kompletiram opremu, zastajem kod table da se upišem, po količini slobodnog mesta na plakatu shvatam da nisam među prvima :) i nastavljam dalje.

Veliki obrok ponovo iz mekdonaldsa, kompletiram opremu, zastajem kod table da se upišem, po količini slobodnog mesta na plakatu shvatam da nisam među prvima :) i nastavljam dalje.

Sada nailazi ne previše zahtevan ali zbog umora i žuljeva jako težak period. Tada upadam u ja to nazivam safe mod, ukupno sam za 4 dana spavao 2 sata, žuljevi bole nepodnošljivo, svakih nekoliko kilometara stajem i bušim ih jer tako manje bole, gubim pojam o vremenu, za 20km mi je trebalo 12sati i još 5 sati za 10km do okrepne stanice Oyace na 270km gde me čekala pratnja. Stižem u 9h40min petak, jedem, odmaram sat vremena u poljskom krevetu.

Bušim i umotavam u flastere žuljeve

Bušim i umotavam u flastere žuljeve

menjam patike uzimajući drugi par isto Hoka Mafate Speed 2 u kojima sam prešao Istru misleći kako ću u njima manje iritirati žuljeve. U 11h petak krećem put velikog ček-pointa Ollomont i gde god naiđem na potok izuvam se hladim noge pokusavajući tako smanjiti otok i pritisak na žuljeve.

barc05

barc05

14km sa 1100+ i 1100-, prevaljujem to za 6 sati i stižem u Ollomont na 283 km 16h petak, poslednji veliki ček-point. Zadržavam se samo 45 minuta, jedem, odjavljujem se i nastavljam dalje. Na ček-point sam došao 50 minuta pre nego je dozvoljeno i izašao 2 sata pre roka i to mi je sva rezerva koju imam. Znam da nakon ovog poslednjeg ček-pointa dolazi bonus vreme i do sledećeg limita trebao bi biti par sati u plusu. Tražim one prve patike sa izlizanim đonom, bolje da se klizam a da sada poprilično otečena stopala sto manje bole. 

Dobro sam se najeo, verovatno preko 3000 kalorija za kratko vreme i kreće da mi se spava. Dolazi 1200+ na 6,5km i nakon toga spust na mali ček-point gde planiram spavanje ako bude vremena. Dajem sve od sebe i penjem ovih 1200 metara za manje od 3 sata

Lagano pada mrak, počinje već neizdrživo da mi se spava, hodam, trčim samo da što pre dodjem do sledeće okrepe i da zaspem bilo gde. U 21h petak veče ulazim u okrepnu stanicu, molim gazdaricu da mi pokaže gde mogu leći, na stolicu, klupu, pod, bilo gde, žena me vodi na sprat kuće, otvara vrata i pokazuje na kauč sa čistom posteljinom i ćebetom. Ležem, pokrivam se preko glave i spavam. Ne smetaju mi više ni navijači sa trubama koji svakog pristiglog trkača pozdravljaju preveći buku, ni bol u kolenima koji kreće kada ne stojim. Nakon 2 sata budi me jedan momak i shvatam da je sada soba puna ljudi koji spavaju na podu smrzavajući se bez ćebeta. Ustajem, navlačim ranac jer sam samo njega skinuo i ustupam mesto momku koji je ležao pored kauča bez ćebeta. Bolji poklon u tom trenutku nije mogao dobiti. Silazim u prizemlje, jedem vruću palentu sa domaćim kobasicama, pijem dosta kokakole uzimam tabletu za bolove svesno rizikujući da me uspava i spreman sam za 10km blago nizbrdo sve asfalt. Hodam što brže mogu jer znam da je to jedini način da napravim zalihu vremena i prelazim tih 10km za 2 sata i u 1h subota stižem u Bosses na 303km. Jos 30km i kraj. Bosses koliko god se trudio vratiti sećanje u mom mozgu ne postoji, po GPS satu koji je radio celo vreme znam da sam se tu zadržao 45 minuta. Sledi 10km penjanja do sledećeg planinarskog doma koji se nalazi ispod poslednjeg vrha Col Malatrà na 2900 metara. Sve kreće odlično ali oko 3h jutro subota kreće opet da mi se spava ali ovaj put se nalazim na blagom usponu i krećem da hodam i spavam, u jednom trenutku imam prekid filma, drma me čovek u belim helankama, pita jesam dobro i narednih sat vremena za mene postoje samo bele helanke, koliko god brzo išao ja sam ga pratio u stopu, kada sam video planinarski dom tek tada sam usporio, uspeo se dokopati doma i slobodne klupe unutra 5h 30m subota. Sada već ne znam sta me više boli, žuljevi, kolena, kvadricepsi, ramena, ni ne pokušavam spavati, odmaram i čekam da krene svitati. Ostaje još završni uspon na Col Malatrà i onda spust sve do cilja u Courmayeur-u. Odmaram 1,5 sat i počinjem uspon na Malatru sa izlazećim suncem iza leđa.

Za sat vremena sam na vrhu i kreće 20km spusta. Vremena je više nego dovoljno i sada već pazim kako hodam da slučajno sada na kraju ne povredim nogu. Zastajem ispod Mon Blan-a 

barc05

barc05

Nastavljam lagano nestrpljivo brojeći kilometre do kraja. Oko 12h subota stižem na posljednju okrepu pred cilj, ostalo je jos samo 5km spusta do grada. Nekako se spuštam do grada gde me čeka Jovica, uzimam stvari za cilj od njega, oblačim čistu majicu i uživam u poslednjim metrima. 13h12min subota ulazim u cilj, 6 dana 1sat i 12 minuta, 145 sati i 12 minuta, 5 sati pre limita.Obično ulaskom u cilj iz čoveka izlađe erupcija emocija, ja ih nisam imao, razmišljao sam samo kako što pre da stignem do kreveta i naspavam se. Koliko god mi planina i priroda, mir i tišina prijali fizički i psihički me ispraznila do krajnjih granica i iako sam prešao liniju cilja znam da je ona kao sto će uvek biti pobedila. Ostavila me bez želje da se radujem izazivajući me da dođem ponovo. Bez pratnje Jovana, Dalibora i Jovice teško da bi završio ovaj put, ali sledeći put dolazim sam...