Biciklistička Trka RING24

Moja prva biciklistička trka "Ring24", 105km, 24 kruga na pisti Forumule 1, Hungaroring u Mađarskoj.

Učlanjivanjem u TK Titan i legendarnim "laganim" treninzima, motivacija za trkačkim profilom biciklizma je postala sve jača, dodatno me i drugar motivisao pozivajući me na aktuelne trke. Bojažljivo ali sam odlučio da se oprobam.

Bez obzira na to što nisam imao konkretne planove, gde i na kojoj trci ću učestvovati, zacrtao sam sebi kontinualan rad, treniranje. Osećao sam napredak naspram prethodnih godina ali ne dovoljno da bih potpuno bio siguran u sebe da mogu izdržati tempo trka. Bilo je momenata kada su me mučili fizički bolovi, žuljevi, no sve je to bilo prolazno. Početkom juna mi je Tamaš, drugar iz Segedina, dao spisak aktuelnih trka, i među njima jedna na Hungaroringu. Iako nije u strogoj vezi sa biciklizmom, ta činjenica da je reč o pisti po kojoj se takmiče najbrži piloti autosporta mi je privukla pažnju. Tamaš mi je ponudio i pomoć za prevoz pa čak i smeštaj kod njega u Segedinu, odakle bi zajedno išli sa ekipom, sve sam dobio rešeno bez posebnog napora i još kad sam malo razmislio da su terenski uslovi savršeni, besprekoran kvalitet asfalta, široka staza i relativno mali broj takmičara, za sticanje prvih iskustava mi je bila neizostavna prilika, dakle prijavio sam se i uzeo za obavezu da se moram pripremiti da bih mogao izvući maksimum svojih sposobnosti.

Dan pred trku sam već bio u Segedinu, tamo smo sa Tamašem odvozali lagani krug na periferiji grada kao zagrevanje, i usput je podelio samnom nekoliko iskustava i saveta. Posle kalorične večere, ranije smo legli na spavanje da bi odmorni ustali u nedelju.

Sam početak dana trke nije baš krenuo po planovima, desile se i manje-veće nezgode, kojima je usledilo da sam na startnu liniju došao sa iskrivljenim zadnjim točkom. Uspeo sam da ignorišem tremu i čekao signal starta. Zvukom trube pokrenulo se oko 200 biciklista i to jakim startom. Prvi krugovi su mi teški bili, pravio sam dosta taktičkih grešaka i imao strah u krivinama u koje smo ulazili sa poprilično velikim brzinama, često neprijatna blizina ostalih trkača u momentima kada su se volani dodirivali, točkovi bili u rizičnoj blizini, velik broj sporijih trkača koji su vozili tada već oko 20 sati na 24-časovnoj trci i nepoznavanje ponašanja svih nas na stazi, sve to odjednom mi je činio veliki izazov. Kasnije sam se uspeo skoncentrisati i opustiti, sve se spontano dešavalo i počeo sam uživati u vožnji. Brzo se sve dešavalo, konstantno smo se smenjivali i rotirali u jednom velikom pelotonu gde nije bilo bitno ko je napred već su svi tražili neku fiktivnu bolju poziciju. Posle 100km velikog opterećenja i prosečne brzine oko 39kmh , u zadnjem krugu je trebalo sakupiti i dodatnu snagu za poslednji sprint na finišu. Neki su toliko želeli da budu prvi, da su završili padom i sudarom sa nekoliko takmičara. Jeziva je scena videti kako se trkači kotrljaju i klize po grubom asfaltu a komadići bicikala prosipaju na sve strane. Prolazak kroz cilj je naravno bio vrhunac i koliko sam čekao kraj da bih mogao odmoriti noge, toliko mi bilo i žao što se završilo.

Trku sam završio na 20. mestu u generalnom plasmanu, u svojoj starosnoj kategoriji na 8. poziciji, sa vremenom 2:40:28, sa velikom količinom adrelanina u telu, blagim bolovima leđnih mišića i neutoljivom žeđu za šta su nam nakon nekoliko minuta pripremili izotonični napitak sa ledom. U iščekivanju zvaničnih rezultata dobili smo i ručak, posle čega smo već krenuli kući.


Kad me pitaju da li sam zadovoljan, odgovaram sa "da", jer računam na to da sam krenuo sa ciljem da pre svega pobedim svoje strahove od nepoznatog tipa vožnje, koji nisam ni u kakvim uslovima doživljavao ranije i da pređem stazu bez pada i bez odustajanja. Da je rezultat mogao biti bolji, mogao je, ali treba ostaviti neke doživljaje i za drugu trku i neće mi biti teško da razrađujem tehničke i fizičke nedostatke koje su se ovom prilikom pokazale.