Predstavljanje člana: Ildikó Fabó

1. Par reči o tebi i koliko dugo se baviš triatlonom?

Moje ime je Ildiko Fabo. Rođena sam 17.05.1975. u Subotici, gde trenutno živim i radim. Triatlonom se bavim od 2015. godine aktivno, ali nije mi prvi put da se oprobam u triatlonu. Na poziv našeg počasnog člana, Vero Janoša, davne 1997. godine sam se prvi put srela sa triatlonom, tada kao mlada aktivna biciklistkinja. Učestvovala sam na tri trke i sve tri su bile olimpijske distance a tadašnji zaključak mi je bio da to nije sport za mene. Previše je pasivno, a jedva sam se tada izborila sa plivanjem koje uopšte nisam vežbala. Sve tri sam uradila u vremenu od 2h 31- 35minuta, negde je to i argumentirano, jer sam postala i drugoplasirana žena u državi u Beloj Crkvi. Maratonske trke trčim od 2003.godine, najbolje vreme mi je na polumaratonu 1:31min u Kečkemetu, a jedini maraton mi je Podgorički 2003., sa vremenom 3h32min. Pre toga sam se bavila biciklizmom od 1991.godine.

2. Ranije si bila odličan biciklista. Šta si sve postigla u ovom sportu?

Od svoje 16 godine se bavim sportom, a moj “maternji” sport takmičarskog karaktera je bio biciklizam. Karijeru sam započela 1991.godine u Spartaku kao svaki Subotičanin, a završila 2002.godine u Beogradskom Milicionaru, gde sam za dve godine i najviše napredovala. Postigla sam sve što sam mogla u ovom sportu, sem Olimpijade, ali tadašnja kriza zemlje nije omogućila odlazak na olimpijske igre jer nismo mogli da se kvalifikujemo, bolje rečeno taman se Jugoslavija raspala a nije se odmah formirala nova država. Sedmostruka sam prvakinja države u svim drumskim disciplinama a to su drumsko državno, brdsko državno, vožnja na hronometrar i kriterijumska tj.ulična trka. Dobitnik sam raznih prizanja: Zlatni točak - Novi Sad 1995.,1996.1999., Zlatna pedala - Beograd 1884-2009., Sportista veka Subotica 1900 - 2000. na koju sam jako ponosna jer sam izabrana u 100 najboljih sportista prošlog veka. 8 puta izabrana kao najbolji senior u izboru sportista grada Subotica, dobitnik Dnevnikove priznanje itd. Ali opet mi je najdraži rezultat i to nije nigde argumentirano, samo nekoliko ljudi zna za to da je izmeren moj najbolji hronometar na 20km sa vremenom 28min 35min, 42,3km/h. Ova je bila test vožnja za odlazak na svetsko prvenstvo 2001.godine gde na kraju ipak nisam uspela da odem. Od 1995.godine sam član reprezentacije do kraja svoje karijere. Tri izborene pozicije za odlazak na svetsko prvenstvo, od kojih sam samo jednom učestvovala i tu sam bila nedovoljno spremna u odnosu na druge, a kada sam došla do svoje najbolje forme, tada zbog finansijskih “nemogućnosti” i zbog jedne povrede neposredno pred odlazak, morala sam ostati kući.

3.Kako su nekada izgledali tvoji biciklistički treninzi?

Ne zaboravimo da je devedesetih naša zemlja bila pod embargom i u teškoj ekonomskoj krizi, da ne pričam o bombardovanju kada se isto redovno treniralo, a odlazak na neku međunarodnu trku je bilo jednako teško zbog vize, kao i nabavljanje opreme za bicikle, često i nemoguće. Ipak mogu reći da sam vozila lepe trke u Mađarskoj, Slovačkoj, Italiji, Grčkoj. Treninzi su bili svakodnevni, a svaki trening drugačiji. Naš klub se trudio da vozačima obezbedi pripreme na moru, i stvarno mogu reći da smo skoro svake godine uspeli da odlazimo u Crnu Goru, često i još jednom sa reprezentacijom. Vežbali smo sprinteve, skokove tj. odvajanje od grupe, brzinsku izdržljivost, intervale i dužinu, imali često situacionih treninga u grupi, a često nam je bilo naređeno da vozimo sami za što bolju formu. U biciklizmu je najvažnije da imaš nedeljnih startova, tako da se ide sa trke na trku a tako se postiže najbolja forma, koju možeš tempirati dva do tri puta godišnje zbog cikličnosti ovog sporta. Tri trenera sam imala u ovom periodu, Atilu Bartol, Dejan Vasiljev i Radomir Pavlović koji su svi doprineli mojim uspesima.

4.Šta te inspiriše i šta voliš u triatlonu?

Kako vreme prolazi postala sam mudrija, staloženija a triatlon je takav sport, to zahteva od čoveka kompleksno razmišljanje koje sam stekla tokom godina. Uči me kako da budem strpljiva, koja mi je slaba strana, a izazov je u svakom slučaju, nešto novo, nešto zanimljivo, a to što najviše volim u ovom sportu je raznovrsnost. Kako uskladiti sva tri sporta da budeš jednako jak, i da zaboraviš da si nekad bio biciklista, ili plivač ili atletičar, sve je to spakovano u jedno i svaka karika mora jednako da bude jaka. Od kako se bavim triatlonom znam da nikad više ne bi volela samo trčati ili samo voziti bajs, previše je to monotono za mene postalo.

5.Koja je tvoja omiljena trka?

Sve dosadašnje trke su mi nekako drage, ali ako moram posebno istaći onda je to Keszthely triathlon i 11triBelgrade u 2017.

11Tri Belgrade 2017. 3. mesto u ukupnom plasmanu.

11Tri Belgrade 2017. 3. mesto u ukupnom plasmanu.

6. Kako izgleda jedna tvoja nedelja što se tiče treninga i ishrane?

Pored posla, nedelja izgleda jako burna i jedva sastavljam kraj sa krajem. Zahvaljujući velikoj podršci, mojoj mami, oko pripremanja hrane nemam problema, sve je stvar dogovora sa njom. A uvek kada mi treba neka specijalna ili jača ishrana to sama sebi obezbedim. Ishrana treba da bude raznovrsna i uglavnom kvalitetna, bilo koja greška može da napravi fatalne probleme na dan trke. To mi je i dan danas labav teren jer imam osetljiv stomak, ali zato služe treninzi da bi testirali na sebi šta valja a šta treba izbegavati.

7.Koje su sve razlike između drumaša i triatlon bicikle?

Triatlon bicikla treba da bude aerodinamična i kruta sa jednakim uglovima, a tu aerodinamiku možemo još nadograditi aerodinamičnim točkovima (dubokim profilima), aerobarom (nastavak volana), i samim ramom. Ovo važi i za opremu, na primer triko uz telo, kaciga specijalnog oblika itd.

8. Koja su biciklistička pravila kojih bi i triatlonci trebalo da se pridržavaju?

Pravila su jednaka za sve nas, koji izađemo na asfalt u saobraćaj, moramo se pridržavati pravila u saobraćaju. Isključivo voziti desnom stranom puta, truditi se što pravilnije i stabilnije voziti, ne ići u cik-cak, a pri tom ostati opušten. OtvoritiiI oči i uši i predvideti unapred eventalne situacije koje mogu da nam se zadese u toku vožnje, biti skoncentrisan. Glavom gledati napred, i ne skidati pogled na put više od nekoliko sekundi, izuzetak na trci gde su nam skoro laboratorijski uslovi, ali često nisu. Trebalo bi naučiti grupnu vožnju, kako voziti u zavetrini kada se vozi u parovima, i kako kada idemo jedan iza drugog. Kako se menja pravac ili putanja tako se menja i vetar, a zavetrina će da padne na suprotnu stranu, to vidim kod rekreativaca kao grešku, da to ne znaju ispratiti. Naučiti kako biti nekom na točku, na svega 2-3 centimetara, kako dodirivati volan drugom biciklisti a pritom ne izgubiti ravnotežu. U triatlonu se najviše vozi sam, ali postoje ovakve izuzetne prilike kada nas se skupi više i onda treba ispoštovati ta pravila, jer najvažnije da misliš na drugog iza sebe, onda ne može ništa loše da se desi. Sa triatlonskim biciklima je to malo teže izvodljivo jer ti ruke nisu na kočnici, ali nije neizvodljivo, i to se uči i automatizuje se.

11Tri Belgrade 2017, Polu Ironman

11Tri Belgrade 2017, Polu Ironman