Ironman Emilia Romagna Italy 2019

Kraj jedne lepe avanture i početak nečeg još lepšeg. Ukratko bih tako opisao ono što se

desilo sa mnom u Italiji 21. septembra ove godine. Bez ikakvog iskustva u triatlonu, bez ijedne

završene trke iza sebe u bilo kojoj distanci, zacrtao sam sebi cilj da mi prva trka u životu bude

odmah i najteža...Ironman!

Zapravo, kod mene je sve krenulo obrnuto. Nije da me je triatlon kao sport privlačio nešto

previše, niti sam ikada u svom životu bio neki veliki sportista, već je sve krenulo od ideje da uradim

nešto veliko, da prevaziđem sam sebe, da pronađem i pomeram svoje granice, i da uradim nešto što

mi se u tom momentu činilo nemoguće. Možda mi je baš zbog toga Ironman trka i privukla pažnju,

sa svojim čuvenim „Anything is possible“. Konkretna ideja da pokušam da uradim jedan Ironman

se rodila na leto 2015. godine. U tom momentu, dva moja prijatelja, Zelić Saša i Sabo Igor su već

uspešno završili Ironman trku, zbog čega sam od prvog momenta osećao veliko poštovanje prema

njima. Taj njihov rezultat mi je ulio neko pozitivno razmišljanje da možda ipak nije toliko

nemoguće završiti trku. Ali uzevši u obzir da sam tada bio sve samo ne fizički spreman, da sam

imao skoro 100kg, da sam pušio kutiju cigareta dnevno, i da nisam imao apsolutno ni malo

kondicije, jasno je da je u tom momentu Ironman kod mene mogla biti samo ideja, možda i suluda

ideja.

Sve u svemu, odluka je bila doneta i cilj je bio zacrtan, bilo je vreme da se počne sa radom.

Prvi korak je bio ostaviti cigare, što mi je iskreno, išlo mnogo lakše nego što sam očekivao. Krenuo

sam u teretanu, i počeo malo da trčim. Kad kažem „malo“ to zaista tako i mislim, jer mi je prvi

trening trčanja bio 8 x 1 min. trčanja sa odmorima od 1,5 min. šetanja. Na kraju tog treninga sam se

osećao totalno iscrpljeno i bio sam „mrtav“. To je bio jasan znak da krećem od nule i da će ovo biti

jedan jako dugačak put. Posle par godina treniranja, puno uspona i padova, na jesen 2018. godine

sam osetio da sam fizički dovoljno spreman da počnem ozbiljno da treniram i da se pripremam za

jednu Ironman trku, tako da mogu reći da je od 4 godine, koliko je prošlo od ideje do same trke,

poslednjih godinu dana bilo vreme kada se u mojoj glavi sve vrtelo oko trke. Treninzi, ishrana,

odricanja, trud i rad, sve se vrtelo oko tog jednog dana, za koji sam se na kraju odlučio da bude 21.

septembar, Ironman trka u Italiji.

U Italiju smo stigli u sredu uveče, 3 dana pre trke. U četvrtak i petak sam od obaveza imao

registraciju, pre-race breefing, bike check-in, i par laganih treninga čisto da se telo ne „ulenji“.

Dakle sve isplanirano i ništa neobično. Tih poslednjih par dana pred trku, osećao sam neku blagu

tremu, ali ni blizu nisam bio toliko nervozan koliko sam očekivao da ću biti. Jedino zbog čega sam

se nervirao je bilo to što je postojala mogućnost da se plivanje na samoj trci skrati ili čak i otkaže,

zbog velikih talasa i nemirnog mora. Na svu sreću, u petak popodne je vetar prestao da duva, more

se smirilo, i do toga ipak nije došlo. S obzirom da za „carb loading“ verovatno ne postoji bolje

mesto od Italije, nije se dovodilo u pitanje šta ćemo u petak jesti za večeru...pizza! Rana večera,

brzo tuširanje, i pravac u krevet. Sve je bilo spremno za sutra, trebalo je samo odspavati nekoliko

sati, ako je to uopšte moguće. Na moje veliko iznenađenje, zaspao sam u roku od 15 minuta, i

probudio se u 4:30 kada mi je zvonio alarm.

Ujutru na dan trke osećao sam se odlično, nije bilo nervoze, već je i dalje postojala samo

blaga trema. Bio sam srećan, uzbuđen, apsolutno siguran u sebe, i samo sam čekao da trka konačno

počne. Dok sam stojao na plaži i čekao da dođe red i na mene da počnem trku, setio sam se reči

koje mi je drugar Zelić Saša rekao, a to je da samo uživam. I upravo sam to i radio...uživao.

Atmosfera na plaži je bila neverovatna, hiljade ljudi, muzika, adrenalin „divlja“ u svima...BUM,

KREĆEMO!

Plivanje je prošlo bolje nego što sam očekivao. S obzirom da nisam baš dobar plivač (i sad

sam se blago izrazio), očekivao sam da tih 3,86km isplivam za 1 sat i 35-40 minuta, međutim

plivanje sam završio za 01:25:50 što je za mene bilo veliko iznenađenje. Ali, kada se uzme u obzir

da sam plivao u neoprenu, i to u slanoj vodi, ta razlika od 10-15 minuta možda i nije toliko

iznenađujuća. Sve u svemu, plivanje je prošlo savršeno i iz vode sam izašao skroz odmoran. Lagana

tranzicija od nepunih 12 minuta, i već sam bio na biciklu.

Biciklo je već bila druga priča. Staza je bila duga 180km, uglavnom skroz ravna, od kojih se

otprilike 80km vozilo po auto-putu koji je bio zatvoren za saobraćaj. To na prvi pogled deluje kao

savršena staza, sve dok se ne uzme u obzir i vetar koji se u toku dana ponovo „probudio“. Tokom

većeg dela trke smo svi mi imali osećaj kao da vetar duva iz svih mogućih pravaca samo ne u leđa.

To nas je dosta iscrpelo i izmorilo, ali Bože moj...nismo ni očekivali da će ovo biti jedna lagana

popodnevna vožnja. Još veće iznenađenje je bilo kada sam stigao do prvog od dva uspona (zapravo

bio je to jedan uspon na koji smo dva puta trebali da se popnemo u toku trke). Dan pre trke je

Nenad otišao kolima do tog uspona da vidi kakav je, i kada se vratio, rekao mi je da nije strašno i da

neće biti problema. I bio je u pravu, nije strašno...kad ideš kolima! Šalu na stranu, uspon je stvarno

bio kratak, svega nekih 2km, ali u delovima izuzetno strm, zbog čega je veći broj takmičara oko

mene moralo da siđe sa bicikla i šetajući stigne do vrha. Pakleni trening od 5h na Fruškoj gori se

očigledno isplatio, jer sam i prvi i drugi put uspeo da se popnem na vrh bez da sam sišao sa bicikla,

što mi je ulilo neku novu motivaciju i podiglo samopouzdanje. Oko 90-og kilometra me je sustigao

Miloš, drugar iz Beograda, sa kojim smo manje-više do samog kraja vožnje bicikla išli zajedno,

pričali, „vukli“ jedan drugog, ohrabrivali jedan drugog kad je neko od nas počinjao da posustaje, što

je sve pomoglo da mi vreme na biciklu prođe brže. Ako 7 sati i 7 minuta uopšte može da se nazove

brzim… U tranziciju sam stigao već dosta iscrpljen, ali sam bio srećan i zahvalan što nisam imao

tehničkih problema sa biciklom i znao sam da na trčanju već sve od mene zavisi. Druga tranzicija

nešto malo brža, 10 minuta, i trčanje je moglo da počne...još „samo“ 42,2km do kraja.

Prvih 15km na trčanju je prošlo bez problema. Tempo oko 6:00min/km, na svakoj okrepnoj

stanici po dva gutljaja vode, jedan gel na svakih 20 minuta, i jedna kapsula soli na svakih 45

minuta. Sve po planu. Međutim oko 15-og kilometra su počeli problemi i počeo sam da se

zamaram. Oko 20-og kilometra je došao najteži momenat na trci. Hvatali su me grčevi u obe noge,

desno koleno me je već jako bolelo (što je bila posledica jedne manje povrede tokom priprema), bio

sam iscrpljen, a znao sam da do cilja imam još više od 20km. Tada sam shvatio da ću, ako želim da

završim trku, narednih 2-3 sata provesti u ozbiljnim bolovima i grčevima. Na svu sreću, ta kriza i

negativne misli su trajale samo nekoliko minuta, jer sam tada shvatio i to da se Ironman zapravo

svodi na tih poslednjih 15-20km trčanja. Svi ti silni treninzi, sva ustajanja u 5:30 ujutru, sva ta

pažljiva ishrana, sva odricanja, sav trud, sve se svodi na to da te pripremi za tih poslednjih 15-20km

trčanja. To mi je opet ulilo neku energiju i neku motivaciju, pa sam sa prosečnim tempom od oko

9:00min/km uspeo da proguram i tih poslednjih 20km. Ono što mi je još dalo veliku energiju u tih

poslednjih 20km, bila je podrška koju su gledaoci davali takmičarima, kao i takmičari međusobno.

Toliku količinu podrške, bodrenja i lepih reči čovek jako retko doživi i meni je sve to delovalo

neverovatno. Možda mi je i najviše pomoglo to kada sam pored puta video devojku Valentinu i

prijatelje Igora i Veroniku kako me bodre i navijaju za mene. Tada sam znao da odustajanje ne

dolazi u obzir i da ću ovako ili onako, ali stići do kraja.

Što se tiče prolaska kroz cilj, to zaista teško mogu opisati koliko god se trudio. Kako sam se

približavao cilju, sve sam glasnije i glasnije čuo muzku i srce je počelo da kuca sve jače i jače. Znao

sam da je to to, znao sam da je gotovo, i znao sam da ću sad već svakako proći kroz cilj. Poslednji

kilometar sam istrčao kao da sam tog momenta ustao iz kreveta. Zaboravio sam i na bol i na umor,

trčao sam sa osmehom na licu i znao sam da će se za nekoliko minuta desiti ono o čemu sam sanjao

poslednje 4 godine. Kada sam prošao kroz cilj, osetio sam nešto što nikada do tada nisam osetio u

životu. Taj osećaj je verovatno spoj svega onoga što se dešava sa čovekom u tom momentu.

Istovremeno sam osećao sreću, iscrpljenost, ponos, bol, ispunjenost i još mnogo drugih osećanja.

Siguran sam da svi takmičari, pokazali to ili ne, veoma emotivno dožive svoj prvi prolazak kroz cilj

Ironman trke, pa tako ni sa mnom nije bilo drugačije. Najviše sam bio zahvalan zbog toga što su

Valentina, Igor i Veronika bili tamo uz mene i što sam imao sa kim da podelim te nezaboravne

trenutke.

Od trke je prošlo već dve nedelje, telo se oporavilo i utisci su se slegli. Celu ovu avanturu

sam započeo sa jednim ciljem, da završim Ironman trku, ali sam negde u tom procesu, u toku

priprema, iskreno zavoleo triatlon kao sport. Zbog toga sam na početku ovog izveštaja i napisao da

je ovo kraj jedne avanture, ali sam sasvim siguran da je i početak nečeg još boljeg i lepšeg, jer ću

bez sumnje nastaviti da treniram triatlon. Ne znam šta će biti sledeće, šta donosi budućnost, ali

posle svega ovoga, ono što znam sigurno jeste da je zaista sve moguće.