11Tri Belgrade из моје перспективе

Уз дужно поштовање према члановима клуба, на почетку текста ћу искористити прилику да се

специјално захвалим Дарку Савићу и Игору Соколовском, без чије иницијативе највероватније не

бих ни учествовао на догађају. Много хвала браћо!

У извештају ћу мало представити себе као члана клуба и пробати да опишем већину ситуација које

се тичу припремног период, исхране за трку, припреме транзиције, која је у мом случају очајна, и

догађаја који су „усмеравали“ сами ток моје трке. Ово је намењено оним другарима који

планирају да уђу у свет ова три спорта. Не часите часа, „ТК Титан“ је право место за вас.

Нисам филолог а ни спортски тренер, не замерите грешке. Ако модератор дозволи, прихватам

сваку критику и сугестију, а верујем да ће то још више помоћи и мени а и осталима који се баве

овом комбинацијом спортова.

Триатлоном сам почео да се бавим 2016 године. У Мају месецу купио једноставан, 2х9, тркачки

бицикл у једној познатој радњи у Београду. Након пет дана одрао асфалт код Аде, 15 дана се

опорављао од повреда, и на крај месеца се пријавио на ону стару полу-дистанцу која се последњи

пут одржала те године. Пријавио сам се последњег дана, дан пре трке. Учио да возим поред Аде у

тренутку када су наши најбољи триатлонци радили „чек-ин“ у близини Аква скиа. Нисам тренутак

размишљао. Пријавио се, потписао изјаву, оставио бицикл и ципеле, и бос се вратио кући. Без

дана припрема, са 90 килограма на мојих 174 цм и никаквим знањем о било чему у вези

дисциплина. Добро, знао сам некако да пливам, да возим бицикл без спринтерица и да трчим јер

сам имао два-три полу-маратона. Патња је трајала читавих 6 сати 57 минута и 30 секунди. Победио

сам ! Чак, нисам био ни последњи, већ претпоследњи, и стигао сам пре пада „рампе“ на

најпознатијим „гвозденим“ тркама. Ту сам трку одрадио на овсеној каши и еспресу коју сам појео

и попио пре трке, и води, коју сам пио током трке. Попио сам један гел на трчању. Добро сам

остао жив.

Сама атмосфера на трци, тачније енергија коју су улагали остали тркачи, ми је помогла да схватим

да ће ово бити хоби у будућности. Нисам погрешио, ни мало.

Знам да би било најбоље и најбезболније (дискутабилно ) ангажовати тренера. Не треба

тражити далеко, ту су у нашем граду и околини, наши а светски добри, али на жалост ја нисам

могао да се „испружим толико дуго“. Тако је, како је. Ако је неко од вас у сличној ситуацији,

толико едукативних текстова има на страницама наших тренера и на страним порталима да вам то

не може бити изговор да одустанете.

2017 године, такође у Мају, са већим искуством него претходне године и са неструктуралним

тренинзима, сам одрађујем полу-дистанцу на Ади. Завршавам за 5 сати 54 минута без икаквих

пресија. 15 минута сам провео у транзицијама јер сам након сваког сегмента, паковао ствари у

ауто који је био на паркингу.

Проналазим неке „онлајн“ бесплатне тренинг планове и почињем да користим апликацију за

тренинг у затвореном која се зове „TrainerRoad“. Од свих апликација, ова ми је изгледала

наједноставнија за коришћење. Претплата је, по мојим стандардима приступачна, а пошто немам


мерач снаге, добро ми је дошла виртуелна снага коју ми је апликација показивала. Та снага није

моја реална, што на крају није ни битно, али је послужила да први пут тренирам исправно, да

пратим напредак и да натерам себе да тренирам редовно.

Тотално прелазим на „TrainerRoad“ јер избацују неколико тренинг планова за све дужине. Бирам

шестомесечни план за полу-дистанцу, средњег интензитета тренинга. Планирана су три пливачка

и по четири бициклистичка и тркачка тренинга у које улазе и слагања, тзв „brick“ тренинзи. Укупно

време на недељном нивоу иде до 12 сати тренинга. Једну недељу сам испунио „у зеленом“, од

укупног плана припрема за „11три“. Одокативно, прескочио сам око 20 посто плана.

Након пар недеља, а и уз консултације са клупским другарима који имају веће искуство,

примећујем да план није савршен, али да уз одређене корекције може сасвим солидно да

послужи за припрему. Тренинге сам прескако углавном због пословних и приватних обавеза, јер,

на крају, ово је само мој хоби и мој начин да се одморим и релаксирам. Нисам желео, а и даље

нећу желети да устајем у 4 ујутру како бих одрадио тренинг од два сата на бицикли и пола сата

трчања или какву год другу комбинацију. Краће тренинге, посебно пливачке, сам одрађивао у

јутарњим терминима, кад ми се устајало .

Други разлог прескакања неких тренинга је била нека мала претренираност, која је наилазила

с`времена на време. Опет консултације са клупским колегама, истраживање и читање док нисам

научио да слушам своје тело и док нисам научио да пишем и водим евиденцију о својим “ATL”,

“CTL”, “TSB”, “IF” и најзначајнијем “TSS”.

У два месеца базног тренинга одрађујем по плану све дрилове који су захтевани за пливачке

тренинге. Вежбе проналазим на YouTube-u. У каснијим фазама, фаза изградње и фаза припреме за

трку, тј специјализације које су такође по два месеца, мењам дрилове и пливам само дужине,

слободним стилом, да бих имао што више испливаних дужина. Напомињем да сам пливачке

тренинге највише прескакао. Скоро сваке недеље уместо три, одрађивао два. Такође, тестове за

подешавање зона сам одрадио свега један, и то први, а требао сам између четири и шест (по

ономе што кажу књиге ).

Такође, долазило је до претренираности када сам из собе изашао на вожње напољу. Ту је настајао

проблем праћења задатог тренинга јер немам мерач снаге, па нисам знао колико јако „гурам“

интервал. Увек сам ишао јаче него што треба кад сам излазио на групне, опуштене тзв. Зона 2,

вожње јер, као по неком правилу, та тренинг вожња пређе у професионални класик и кући се

вратим размонтиран. Те вожње ме увек коштају следеће две недеље тренирања по плану. Али,

онда када је групни тренинг пожељан је “VO2”-“LT”-“SweetSpot” тренинг. Углавном сам те

интервале скраћивао и одрађивао у мањој мери него што је план налагао. Једноставно, ти

тренинзи су такав тест воље да је то ненормално. Тада је добро имати неког „убер бајкера“ или

тркача да те мотивише и пржи.

Током припрема експериментишем са разном храном. Желудац је навикао на све и свашта, из

неких давних времена која су била и никада се више не поновила, али се по препоруци држим

простих ствари: банане, овсени колачи, бонжите, гумене бомбоне...

Ненад Богар ми препоручује једноставни обарени пиринач са додатком јаворовог сирупа. Има

гомила замена а најприступачнији је мед. Изблендано са додатком воде, стаје у флашицу од 250

мл. Просто одврнеш и стиснеш флашицу и ето 60 до 80 грама угљених хидрата који су довољни до


сат времена тренинга, или трке. Што се нормалне исхране тиче, последња недеља пред трку ми

пролази са класичним стварима: паста, пиринач, бело месо, риба и  слаткиши. Успео сам за два

месеца, уз вееелики напор, телесну тежину са 86кг спустим на 80,5кг вече пред трку. Они који ме

познају знају да је то био мој највећи изазов. Слажем се са вама који сте помислили да је и 80кг за

мене још увек превише, али о томе другом приликом.

Уз толико планирање и истраживање исхране, на трку сам отишао као, најблаже речено, почетник.

Носим две флашице пиринча за Т1 и Т2, два овсена бара „Анђели“ и ”Maurten mix“ са 320 калорија

који пре тога никад нисам користио за бициклистички сегмент, један „Maurten“ гел од 100

калорија који такође никада нисам користио, један гел од 200 калорија и једну бочицу течног

магнезијума за тркачки сегмент. Два гела са кофеином од по 50ак калорија планирам у џепове

три-одела за „не дај боже“.

Сервисирам бицикл после две године коришћења, два дана пред трку и одрађујем један тренинг

као припрему и да видим је л` све функционише на прави начин. Све је ОК.

Долазим на “check in” и пуца ме узбуђење на брифингу а касније још једна доза у зонама

транзиције приликом остављања бицикле. Примећујем превише људи у зони где сем учесника,

има и људи који нису учесници па одлучујем да сем бицикле, све остало донесем ујутру.

Ноћ проводим уз спавање на „кришке“. Устајем у 04,55, на силу једем овсену кашу са бананом и

већ спремне кесе за транзицију носим на Аду. Поздрављам се са онима које познајем, а и са

онима које не познајем, како бих одбацио трему и нервозу. Помишљам зашто сам нервозан када

планирано не желим да идем брже и јаче од оног што сам се припремао? То ми помаже да се

опустим, обучем одело, набацим осмех на лице и кренем ка стартној линији. На пола пута до

старта се заустављам, окрећем, враћам до „ТоиТои“ кутије, скидам одело и пи-пи. 6 минута до

старта!?!?

Долазим до зоне, на брзину се бућнем да се поквасим, пљунем у наочаре како ми не би маглиле,

и долазим до краја друге групе „30` - 35`“. Ваљда ту спадам, помишљам?

To be, or not to be.. тик-так, тик-так ...

Циљно време: 5 сати 30 минута! Припрема, поозоор, САД!

Како последњи улазим у воду из друге групе, примећујем да се група поделила на леву и десну

страну. Средина релативно празна те то користим и почињем да пливам јачим интензитетом са

неколицином са којима се борим за позицију. Проналазим пар пливача испред који иду мојом

брзином и уз пар замаха им се качим на реп док се почетна гужва не расчисти. Уз пар јачих

завеслаја их претичем, и избијам на чист део где нема никога. Подижем главу да коригујем смер

ка бовама и примећујем да сам на релативном челу групе, као у празном базену, уз „пејс“ који ми

савршено одговара. Та околност ме додатно смирује, хватам ритам и настављам до прве бове и

заокрета. На десној страни ми се придружује једна такмичарка која плива упоредо самном, има

леви завеслај, ритам као ја, и ја и она настављамо следећих 500 метара у повратку са буквално

сваким истим завеслајем. У позадини видим девојку на кануу. Све на месту, до излаза .


Из воде излазим лагано, да се случајно не повредим на неком стаклу у плићаку. Адреналин

поново наилази, у гужви једино примећујем и добијам подршку од Бојана ака „Konaman“ Ђурића

и настављам да трчкарам ка Т1. Мучим се са скидањм одела. Гледам на сат, 33+ минута, у ебт!

Пејс на пливачком сегменту ми је био цирка 12 секунди/100 бржи од досадашњег рекорда у

Ади!!! Невероватно.

А сад, Т1 и ноћна мора. Пресвлачење, моје опсесивне радње (морам да сложим одело у посебну

кесу, на посебан начин, ццц) и слично. Гутам пиринач, узимам Гармин и бицикл и излазим из зоне.

Т1 – скоро 8 минута

Крећем да вртим, смирујем се и почињем да осећам хладноћу. Било је ужасно хладно што је

довело до тога да се мање хидрирам што је касније на трчању довело до грчева. Бедак.

Настављам планираним пејсом од 33 км/ч и строго водим рачуна о откуцајима. Нисам хтео да се

форсирам како се касније не бих распао на трчању. Масовно ме претичу они које сам приметио у

зони, а који су после мене започели транзицију. Тачније, сви ме претичу! Ја настављам по плану.

На 30мин отварам први овсени бар и мучим се да га сажваћем. Размишљам како сам требао више

да тренирам то конзумирање чврсте хране на бајку (обично сам на тренинзима правио паузе када

сам се хранио). На 1ч 10м жваћем други овсени бар и ценим како ће ми 320 калорија из оног

микса таман бити до краја сегмента. Пијем воду и примећујем да ускоро остајем без исте. На

трећем окрету, бацам празан бидон и покушавам да узмем један од волонтера. Невешт у тој

радњи, бидон ми испада, и након краћег размишљања настављам даље. Помисао да ће ми 300мл

воде која се налази у миксу бити довољно је била погрешна, веома погрешна. 22 км возим без

течности (осим микса) и без и ту вероватно губим шансу за неко боље време. У последњем окрету

код окрепе, узалудно тражим изотонични напитак. Потрошени су сви бидони те узимам само

флашицу воде, отварам, гутам пола литра и настављам ка Т2. Просечно 32,4 км/х. Планирао сам и

тренирао да бициклистички сегмент одрадим са 33км/х. Нисам био далеко испод.

Т2 пролази релативно брзо уз другу флашицу пиринча: 4+ минута.

Трчање крећем по задатом темпу пре трке: 5м20с/км али уз веома честе погледе на сат из страха

да не наставим јаче од планираног. Све иде како треба, узимам мало гела и настављам до негде

5ог км.

Приликом проласка поред дела где су били бубњари, код оног чудног каменог споменика,

искорачујем лево како бих бацио неке отпатке у канту. Правим корак удесно како бих се вратио на

трасу за трчање и чујем повик иза мене. Следеће што осећам је да ме неко гази преко десног

стопала, а потом запажам леви точак инвалидских колица која се подиже увис. Схватајући да ће се

несрећни паратриатлонац преврнути, пружам корак и извијам се да спречим превртање али не

успевам. Читав се свет срушио на мене. Уз још неколико људи, помажемо паратриатлонцу да се

врати на колица и да настави трку, на моју срећу, без икаквих видљивих повреда. Након пар

минута настављам али са горким укусом и благим грчењем у десној бутини приликом сваког

корака. Покушавам да измасирам али не успевам. Грч се појачава све до тоталног грчења мишића

које траје 20ак секунди што ме приморава да станем. Сетим се да имам Мг, отварам бочицу,

пијем, масирам и након пар тренутака настављам опрезно уз драстичан пад пејса. Грч се смирује,

али не пролази током читавог тркачког сегмента.

Примећујем и поздрављам чланове клуба Михаила, Илдику и Драгану (касније сам сазнао да су

још неки учествовали те им се извињавам ако нисам отпоздравио) и помишљам да им иде по

плану што ми даје мотивацију.

Пијем „М“ гел и морам да признам да је одличан. Не прескачем ни једну окрепну станицу

следећих 14ак километара: гутљај коле, ред-була, изотоник и на крају вода и хитам ка циљном

делу. Завршавам трчање за 1х 57м.


Укупно време читаве дистанце: 5х 25м 37с.


Недеља након трке ми пролази уз опоравак на бицикли и трчању, па мало јачи бајк са два три

интервала од по 5 минута, и планирану групну лагану вожњу од 85км која се претворила у смене

од по 5 минута на 40км/х. Тек да се потроши оно што се није на трци потрошило.

Хвала клупским другарима: Ненаду, Михаилу, Милошу, Тибију, Илди, СалетуЂ, Милану, Ивану,

Ђуриу, Јаманти, СалетуС, Види и осталима за све савете, помоћ, донације и заједничко дружење.

Хвала Ивану и Салету који су направили „fun club“ на трци и нису пропустили ни један пролаз да

нам не пруже подршку.


Весели поздрави и видимо се након следећег циља...

Тони